Фармакогенетичко тестирање испитује генетску структуру особе како би се предвидело како ће лекови деловати у њеном организму. Откривањем варијанти гена повезаних са метаболизмом лекова, њиховим дејством и нежељеним дејствима, помаже лекарима да изаберу најделотворније и најбезбедније лечење и да нежељена дејства сведу на најмању меру. Представља кључни део персонализоване медицине.
Шта проучава фармакогенетика
У оквиру персонализоване медицине, фармакогенетика истражује зашто људи различито реагују на исти лек због разлика у својим генима. Генетске варијације у системима који метаболишу лек, или у циљним местима преко којих лек делује, могу да промене колико добро тај лек делује и колика је вероватноћа да код неких особа изазове нежељене ефекте. Одређени генетски тестови који су данас у употреби могу унапред да укажу на ситуације које би довеле до непотребног лечења или до високог ризика од нежељених дејстава.
Како то функционише у нашој лабораторији
Лабораторија за клиничку фармакогенетику изолује ДНК или РНК из узорака крви или других ткива узетих од пацијента. Ови узорци се затим користе за генотипизацију или за мерење нивоа експресије гена.
За генотипизацију лабораторија користи:
- Конвенционални PCR (ланчану реакцију полимеразе)
- Анализу полиморфизма дужине рестрикционих фрагмената (RFLP)
- Секвенцирање
- PCR у реалном времену, за прецизније анализе
Генотипизација понекад допуњује фенотипска испитивања, а понекад им претходи. Утврђивање везе између генотипа и фенотипа омогућава тиму да изради програм лечења који је делотворнији, до резултата стиже за краће време и нежељена дејства своди на најмању меру.
Главни гени који се анализирају
- CYP2D6
- CYP2C9
- CYP2C19
- CYP1A2
- CYP3A4
- Полиморфизми 5HTT
- Полиморфизми COMT
Зашто је важно персонализовано прописивање лекова
Данас се лекови углавном прописују на један од два начина:
- Покушај и погрешка: лекови се дају док неки не покаже дејство.
- Приступ заснован на протоколу: најпре се поставља дијагноза, а затим се лекови дају према стаблу одлучивања из протокола лечења.
Фармакогенетичка испитивања доносе две кључне клиничке примене:
- Процена одговора на лек: утврђивање који пацијенти ће вероватно добро реаговати на одређени лек, а који неће, како би се делотворни режими лечења могли персонализовати.
- Спречавање нежељених дејстава: унапред утврђивање пацијената код којих је вероватна појава нежељених дејстава, чиме се тај ризик смањује, а лечење постаје безбедније.
Лабораторијски тестови подржавају оба циља. Терапијско праћење концентрације лекова (TDM) мери колико лека има у крви, што показује како организам особе заиста обрађује лек; фенотипизација се може спровести и помоћу „пробног лека“. Узето у целини, фармакогенетика користи генетску структуру пацијента да би предвидела одговор на лекове, интеракције и нежељена дејства, и тако помаже у обликовању персонализованог лечења.
У Турској је терапијско праћење концентрације лекова ограничено и ослања се на неспецифичне методе. Фармакогенетика има за циљ да лечење лековима учини делотворнијим и безбеднијим унапређивањем персонализованог лечења, а напредак у овој области може да допринесе бољем лечењу болести и бољем одговору на терапију.
За шта се користе фармакогенетички тестови
- Предвиђање одговора на лек: провера да ли лек одговара генетском профилу особе. Лекови могу различито да делују код сваке особе, а тестирање помаже да се предвиди како ће лек деловати у стању те особе.
- Прилагођавање дозе: генетске разлике утичу на метаболизам лекова, па тестирање може бити кључно за проналажење праве дозе. Усклађивање дозе са генетским профилом може да учини лечење делотворнијим и да смањи нежељена дејства.
- Смањење нежељених дејстава: нека нежељена дејства потичу од генетских варијација. Тестирање може да предвиди за која нежељена дејства особа има ризик и да помогне да лечење буде безбедније.
- Испитивање резистенције на лечење: када пацијент не реагује на одређене лекове, тестирање може да помогне да се открије зашто и да укаже на алтернативне могућности.
- Процена интеракција лекова: тестирање може да помогне у процени како више лекова који се узимају истовремено међусобно делују у организму, што је важно за безбедност и делотворност комбинација.
- Развој и избор лекова: фармакогенетичка испитивања користе се у развоју нових лекова и у одлучивању о томе да ли они одговарају пацијентима са одређеним генетским профилима, што помаже у осмишљавању циљанијих терапија.
Брошура: Персонализована медицина
Списак молекула за TDM
У табели у наставку наведене су активне супстанце обухваћене терапијским праћењем концентрације лекова (TDM), са полувременом елиминације сваког лека, терапијским опсегом, нивоом упозорења и степеном препоруке за TDM.
Извор: AGNP Consensus Guidelines for Therapeutic Drug Monitoring in Neuropsychopharmacology (Hiemke et al., Pharmacopsychiatry 2018;51:9–62). Опсези су намењени лекарима и нису предвиђени за то да пацијенти сами тумаче своје резултате; о својим резултатима разговарајте са својим лекаром.
| Бр. | Активна супстанца | Полувреме елиминације (t½), сати–дани | Терапијски опсег | Ниво упозорења | Степен препоруке за TDM |
|---|---|---|---|---|---|
| 1. | Алпразолам | 12–15 h | 20–40 ng/mL | 100 ng/mL | 3 |
| 2. | Акампросат | 3–33 h | 250–700 ng/mL | 1000 ng/mL | 3 |
| 3. | Амисулприд | 12–20 h | 100–320 ng/mL | 640 ng/mL | 1 |
| 4. | Амитриптилин + нортриптилин | 10–28 h + 18–44 h | 80–200 ng/mL | 300 ng/mL | 1 |
| 5. | Арипипразол | 60–80 h | 100–350 ng/mL | 1000 ng/mL | 2 |
| 6. | Асенапин | 13–39 h | 1–5 ng/mL | 10 ng/mL | 4 |
| 7. | Атомоксетин | 2–5 h | 200–1000 ng/mL | 2000 ng/mL | 3 |
| 8. | Бупропион + хидроксибупропион | 1–15 h + 17–47 h | 850–1500 ng/mL | 2000 ng/mL | 2 |
| 9. | Буспирон | 1–5 h | 1–4 ng/mL | 30 ng/mL | 3 |
| 10. | Карбамазепин | 10–20 h | 4–12 µg/mL | 20 µg/mL | 1 |
| 11. | Карбамазепин-10,11-епоксид | - | 0,4–4 µg/mL | 4 µg/mL | - |
| 12. | Хлорпромазин | 15–30 h | 30–300 ng/mL | 600 ng/mL | 2 |
| 13. | Циталопрам | 38–48 h | 50–110 ng/mL | 220 ng/mL | 1 |
| 14. | Кломипрамин + N-дезметилкломипрамин | 16–60 h | 230–450 ng/mL | 450 ng/mL | 1 |
| 15. | Клоназепам | 19–40 h | 4–80 ng/mL | 100 ng/mL | 3 |
| 16. | Клозапин + норклозапин | 12–16 h | 350–600 ng/mL | 1000 ng/mL | 1 |
| 17. | DDTC-ME (метаболит дисулфирама, метил-естар диетилтиометилкарбамата) | 6–9 h | 270–310 ng/mL | 500 ng/mL | 3 |
| 18. | Диазепам + нордазепам | 24–48 h | 100–2500 ng/mL | 3000 ng/mL | 4 |
| 19. | Донепезил | 70–80 h | 50–75 ng/mL | 75 ng/mL | 2 |
| 20. | Дулоксетин | 9–19 h | 30–120 ng/mL | 240 ng/mL | 2 |
| 21. | Есциталопрам | 27–32 h | 15–80 ng/mL | 160 ng/mL | 2 |
| 22. | Флуоксетин + норфлуоксетин | 4–6 дана | 120–500 ng/mL | 1000 ng/mL | 3 |
| 23. | Флупентиксол | 20–40 h | 0,5–5 ng/mL | 15 ng/mL | 2 |
| 24. | Флуфеназин | 16 h | 1–10 ng/mL | 15 ng/mL | 1 |
| 25. | Флувоксамин | 21–43 h | 60–230 ng/mL | 500 ng/mL | 2 |
| 26. | Габапентин | 5–7 h | 2–20 µg/mL | 25 µg/mL | 3 |
| 27. | Халоперидол | 12–36 h | 1–10 ng/mL | 15 ng/mL | 1 |
| 28. | Имипрамин + дезипрамин | 11–25 h + 15–18 h | 175–300 ng/mL | 300 ng/mL | 1 |
| 29. | Лакозамид | 10–15 h | 1–10 µg/mL | 20 µg/mL | 3 |
| 30. | Ламотригин | 14–104 h | 1–15 µg/mL | 20 µg/mL | 2 |
| 31. | Леветирацетам | 6–8 h | 20–40 µg/mL | 50 µg/mL | 4 |
| 32. | Лоразепам | 12–16 h | 30–100 ng/mL | 300 ng/mL | 4 |
| 33. | Мапротилин | 20–58 h | 75–130 ng/mL | 220 ng/mL | 2 |
| 34. | Мемантин | 60–100 h | 90–150 ng/mL | 300 ng/mL | 3 |
| 35. | Метформин | 6,2 h | 1–2 µg/mL | 5 µg/mL | - |
| 36. | Метилфенидат | 2 h | 6–26 ng/mL | 50 ng/mL | 3 |
| 37. | Миансерин | 14–33 h | 15–70 ng/mL | 140 ng/mL | 3 |
| 38. | Милнаципран | 5–8 h | 100–150 ng/mL | 300 ng/mL | 2 |
| 39. | Миртазапин | 20–40 h | 30–80 ng/mL | 160 ng/mL | 2 |
| 40. | Моклобемид | 2–7 h | 300–1000 ng/mL | 2000 ng/mL | 3 |
| 41. | Модафинил | 10–12 h | 1000–1700 ng/mL | 3400 ng/mL | 3 |
| 42. | Налтрексон + 6β-налтрексол | 2–5 h + 7–13 h | 25–100 ng/mL | 200 ng/mL | 2 |
| 43. | Оланзапин | 30–60 h | 20–80 ng/mL | 100 ng/mL | 1 |
| 44. | Опипрамол | 11 h | 50–500 ng/mL | 1000 ng/mL | 3 |
| 45. | Окскарбазепин (10-хидроксикарбазепин) | 10–20 h | 10–35 µg/mL | 40 µg/mL | 2 |
| 46. | Палиперидон (9-хидроксирисперидон) | 17–23 h | 20–60 ng/mL | 120 ng/mL | 2 |
| 47. | Пароксетин | 12–44 h | 20–65 ng/mL | 120 ng/mL | 3 |
| 48. | Пимозид | 23–43 h | 15–20 ng/mL | 20 ng/mL | 3 |
| 49. | Прамипексол | 8–12 h | 0,4–1,2 ng/mL | 15 ng/mL | 3 |
| 50. | Прегабалин | 5–7 h | 2–5 µg/mL | 10 µg/mL | 3 |
| 51. | Кветиапин | 6–13 h | 100–500 ng/mL | 1000 ng/mL | 2 |
| 52. | Ребоксетин | 13–30 h | 60–350 ng/mL | 700 ng/mL | 3 |
| 53. | Рисперидон + 9-хидроксирисперидон | 2–4 h + 17–23 h | 20–60 ng/mL | 120 ng/mL | 2 |
| 54. | Ривастигмин | 1–2 h | 8–20 ng/mL | 40 ng/mL | 3 |
| 55. | Сертиндол | 55–90 h | 50–100 ng/mL | 200 ng/mL | 2 |
| 56. | Сертралин | 22–36 h | 10–150 ng/mL | 300 ng/mL | 2 |
| 57. | Сулпирид | 8–14 h | 200–1000 ng/mL | 1000 ng/mL | 2 |
| 58. | Тианептин | 2,5–3 h | 30–80 ng/mL | 160 ng/mL | 3 |
| 59. | Топирамат | 19–23 h | 2–10 µg/mL | 16 µg/mL | 3 |
| 60. | Тразодон | 4–11 h | 700–1000 ng/mL | 1200 ng/mL | 2 |
| 61. | Трифлуоперазин | - | 1–2,3 ng/mL | - | - |
| 62. | Венлафаксин + O-дезметилвенлафаксин (ODV) | 3–7 h + 10–17 h | 100–400 ng/mL | 800 ng/mL | 2 |
| 63. | Валпроинска киселина | 17–30 h | 50–100 µg/mL | 120 µg/mL | 1 |
| 64. | Вортиоксетин | 57–66 h | 10–40 ng/mL | 80 ng/mL | 2 |
| 65. | Зипрасидон | 4–8 h | 50–200 ng/mL | 400 ng/mL | 2 |
| 66. | Золпидем | 1–4 h | 80–160 ng/mL | 320 ng/mL | 4 |
| 67. | Зуклопентиксол | 15–25 h | 4–50 ng/mL | 100 ng/mL | 3 |
Користи се у процени
- Депресија Може помоћи у избору лека или дозе
- Биполарни поремећај Може помоћи у избору лека или дозе
- Шизофренија и психоза Може помоћи у избору лека или дозе